Let's party (šatro) i večernji košmari

06 prosinca 2007

Prorijedio sam malo postove. Nije toliko u pitanju nedostatak inspiracije ili volje, možda malo i je, ali više se radi o tome da jednostavno nemam vremena. Konstantno sam iscrpljen i preopterećen poslom. Evo danas dođem s posla oko 18h (nije tako niti pre kasno), kućni ljubimac čeka s gotovom večerom, jedemo, sjedam pred televizor i zaspim već prije dnevnika. Probudio sam se nešto prije 22h, televizor ugašen, mrak u sobi, ljubimac spava u drugoj sobi… I nije samo to u pitanju, probudio sam se uslijed noćne more, zapravo obzirom na doba dana, bio je to večernji košmar.

Sanjao sam neku važnu stvar koja me čeka na poslu, a nisam se dovoljno pripremio i zaboravio jednu malu ali ipak vrlo bitnu sitnicu, neophodnu da sve prođe u najboljem redu. Činilo mi se da je san trajao satima, iako svi znamo da snovi obično traju svega nekoliko sekundi, i mučio sam se, i mučio, strka, panika, traži rješenje, zbrka, oko mene hrpa ljudi, neću stići, panika, što će ljudi reći, iznevjeriti ću njihovo povjerenje, tješim se da neće biti tako strašno, ne pomaže, već je pet do dvanaest, zapravo već je dvanaest i jedna minuta… I onda olakšanje u vidu buđenja. To je bio samo san. Ostao sam tako ležati, lagano uznojen, još nekoliko minuta.

Mislim da to dovoljno govori o mojem trenutnom psiho-fizičkom stanju. Možda čak govori i nešto više od toga, o tome kakav sam općenito, o tome koliko mi je bitno mišljenje drugih (iako sebe uvjeravam da to nije tako), o tome koliko nastojim impresionirati ljude oko sebe (iako sebe uvjeravam da nisam takav), o tome koliko mi je važna pohvala (za to znam da je istina, iako se strašno sramim kada me se pohvali i zapravo ne znam primati komplimente – možda ste to primjetili i na ovom blogu)… Ma ne znam, možda bi neki psiholog imao nešto više za reći. Možda čak i psihijatar? Dobro, neću baš toliko daleko ići.

I nakon što je prošao večernji košmar, dođem pred komp, pregledam što rade ostali blogeri i evo već je ponoć debelo prošla. I kako da ja sada nešto napišem na mojem blogu? I onda odem spavati u «pravi» krevet i počnu mi dolaziti ideje za teme na blogu i lijen sam ustati i barem napisati neki kratak podsjetnik, natuknicu, kako sutra ne bih zaboravio o čemu sam htio pisati. I tako mi se počnu nizati misli, već u glavi sklapam post, slažem rečenice, i onda mi sine da previše razmišljam i da me to spriječava zaspati, a sutra se moram rano ustati, pa pribjegnem mojem sanjarenju kako bih mirno i spokojno zaspao.

Zvuči konfuzno, možda to i odražava situaciju u kojoj se trenutno nalazim, mada se ne osjećam konfuzno. Osjećam se jedino malo preopterećenim. Zapravo se niti ne bunim, iako možda tako zvuči. Da, konfuzno je prava riječ.

Možda me je zapravo ovaj blog i počeo na neki način opterećivati. Počeo sam ga doživljavati kao još jednu obvezu. U stvari serem, zapravo nemam puno obveza, ali problem je što se osjećam kao da ih imam (ljenčina?). Joj, prošlo je nekoliko dana i još ništa nisam napisao. Kao da imam neki rok ili kao da se od mene nešto očekuje. A zapravo bi se trebalo raditi o zabavi i ispušnom ventilu.

Upravo sam htio napisati da mi se bliži i prva godišnjica bloga. I onda odem provjeriti i skužim da je godišnjica već prošla u studenom. Evo, sada moram i naslov ovog posta promijeniti. A baš sam htio organizirati veliki tulum s hrpom hrane i pića, glazbom za mlade i po kojom Donnom Summer i, naravno, s puno zgodnih polugolih mišićavih frajera i blještavih disco kugli. I htio sam i vas sve pozvati. A jebiga, prošla baba s kolačima. Drugi put. Recimo za petogodišnjicu. Nadam se da ćemo do tada svi biti zdravi i veseli.



Laku noć.

11 komentara:

mysteryMJ kaže...

Ja mogu samo reći da svaki put uživam čitajući tvoje postove, nebitno o čemu je riječ....

NShappy kaže...

oh, kolega, pa srecan prvi rodjendan... ja sam svoj proslavio najduzim postovima. disko kugle su bile za vip goste :)))

Glavca kaže...

Evo me ... uskoro psihiater :) Iztok K

hrle kaže...

ne kužim zašto se većina ljudi opterećuje s tim kolko će postova imat, ja sam evo odlućio da mi se živo fučka hoću li imat komentare, hoću li postat svaki dan ,jednom mjesečno, hoće li me netko uopće čitat, kad mi se piše, pišem, ak nemam neš smisleno za reć radije neću niš reć i tak, ah sretna ti godišnjica......

Justsomeone kaže...

Čovječe božji, pa zašto se toliko opterećuješ? Mogu samo misliti u kakvom su ti stanju žile i krvna slika od toliko stresa :)

Opusti se! Prisili se da ne razmišljaš o stvarima o kojima ne moraš. Na poslu si organiziraj stvari po važnosti i tako ih i obavljaj. Ne nosi posao doma ako ne moraš. Promijeni posao ako te ovaj ne ispunjava i opterećuje - bolja je zarada i uspjeh kad nešto radiš s voljom (vlastiti biznis?). Najmanje jednom tjedno odi s dragim na šetnju Jarunom ili Maksimirom. Čitaj prije spavanja neku zanimljivu knjigu. Slušaj puno glazbe koju voliš. Priušti si stvari koje si možeš priuštiti, a nećeš zbog ljenosti... Uživaj u životu!

Ovako bih mogao nabrajati do sutra. I glupo mi je što ovo izgleda kao da ti solim pamet, ali znam kako ti je jer sam se i ja jednako osjećao prije godinu-dvije, a bila mi je tada tek 21 godina. Ne znam koliko je tebi :)

Hoću reći da sam se probudio jedno jutro i u panici shvatio da je prošla 21 godina, a nisam napravio ništa od hrpe stvari koje sam se nadao da ću dotad napraviti.

A onda sam jednog dana slučajno upoznao svog dragog (ljubav na prvi pogled, još i danas smo skupa) i poslao sam sve ostalo kvragu - nisam se više mogao boriti. Na sveopći šok moje okoline (koja je navikla da sam štreber s medicine, uzoran dečko, zapravo savršeni robot), uzeo sam pauzu od faksa godinu dana i samo uživao. Puno vođenja ljubavi, izlazaka, vožnji biciklom, filmskih večeri, svega! I nikad nisam požalio zbog te godine.

Od tada živim potpuno drukčije - posvetio sam se dečku, prijateljima i faksu. Sve ostalo se nalazi na listi čekanja :)
I ipak je istina da se za sve može naći vremena, ako to zaista želiš.

Možda tebi nije potrebno da uzmeš cijelu godinu, ali reci sam sebi da će od sutra biti drukčije. Ne mora baš od sutra, al samo neka krene jednim drugim smjerom, drukčijim od ovog kojim sad ideš.

Znam puno ljudi poput tebe koji su jednostavno - pregorili. I požalili su što nisu ranije u životu uveli promjene. Nemoj čekati mirovinu za to - bit će ti žao - živi se samo jednom.

Veliki pozdrav!

Anonimno kaže...

lol, kaj se ovaj gore raspisal.. :)))

čestitam za prvu obljetnicu jonasy ;)
želim ti blogu pregršt ovak zanimljivih i pametnih postova kakve je imal do sad, inspiracije, zdravlja, veselja..

sorry kaj ne svratim češće, ustvari dođem pa ne ostavim nikakav komentar.

da, brijem da malo zbilja previše razmišljaš o jobu, ali "poznavajući" tebe ak tolko i razmišljaš o jobu onda ga i imaš sigurno prek glave ili sam tak hoćeš, neznam.
ali relax.

zmislim se na tebe i na tvoj nenadjebiv blog!

varaždinec(26) ;)

Jonasy kaže...

Hvala svima na čestitkama :-).

@Iztok, bilježim se sa štovanjem. Koliko naplaćujete sat? :-)

@hrle, ne znam zašto se opterećujem. Možda sam si umislio da sam Carrie iz Seks i grada i da imam svoju kolumnu.

@Justsomeone, lijepi savjeti, možda koji i prihvatim. A što se godina tiče, tu smo negdje. p.s. pogledaj na blogu gore - desno.
Ma stvar je zapravo u tome da iako se čini da se ja nešto bunim i žalim, u stvari sam prilično zadovoljan životom.

hrle kaže...

jonasy znas što sad si me zarazio s ovom pjesmom od bowie-a stlano mi je na reply, jučer mi je valjda 40 puta se odvrtila u komadu.....
da fakat čovjeće trebaš se malo opustiti,život je prekratak za živčanost, ok mora se od nečeg živjet ali d aje vrijendo sad baš tolko živciranja ne znam, ja sam bio u situaciji da sam isto tak ko ti bio i koštalo me zdravlja, dva predinfarktna stanja prije 30-e,a čemu....opusti s ei uživaj u životu....

Glavca kaže...

Za tebe, Jonasy, bezplatno:) Da te le dobim na moj kavč (zofu;) Iztok K

Jonasy kaže...

@Iztok, ako je sofa ovakva:
http://gayiskreno.blogspot.com/2007/09/dizajn-vs-funkcionalnost.html
Evo me, letim.

@hrle, ajde da nekog zarazim i dobrom mjuzom, a ne da me samo optužuju da širim nemoral i da dovodim ljude u iskušenja.

Anonimno kaže...

Znam da je prošla, bat enivej: HEPI ENIVERZARI!