Beskičmeni bešćutni gad (ili kako biti sretan)

10 srpnja 2007

Ja sam vam jedan poprilično cool guy. I pri tome ne mislim ništa pretenciozno. Hoću reći da sam prilično hladan, ravnodušan... E sad nemojte me opet krivo shvatiti, ne mislim to u negativnom smislu. Onako, prilično sam smiren, ne uzrujavam se lako, stvari me ne izbacuju iz takta...

Ponekad razmišljam o tome. Pada mi na pamet da je to možda sve samo varka i fasada. Pomišljam da nisam iskren prema samom sebi. Možda sam skrivajući svoju homoseksualnost postao tako dobar glumac, da sam i samoga sebe uspio uvjeriti da sam totalno cool i ne dozvoljavati da me stvari uzrujavaju. Ali kada pomislim na to da se samo zavaravam, odmah mi pada na pamet misao da to nije moguće, jer mene zaista sitnice ne uzrujavaju. Pa čak niti malo veće sitnice. Ali zaista.

Možda nisam dovoljno inteligentan da u svemu i svakomu tražim skriveno ili dublje značenje. A možda jednostavno nisam izgrađen kao osoba. Možda sam prazna ljuska koja nema svoje mišljenje. I dok se drugi uzrujavaju oko politike, tv programa, loše usluge u dućanu ili restoranu, mene takve stvari ostavljaju poprilično hladnokrvnim. Uzrujavati se zbog tv programa? Daj molim te...

I u procjenjivanju ljudi sam poprilično površan. I dok neki ljudi stalno analiziraju tuđe postupke i pokrete, traže skrivena značenja, traže eventualne urote ili skrivene namjere, ja uglavnom prihvaćam ljude onakve kakvi jesu. Ili onakvima kakvi se prikazuju. I na osnovu toga odlučujem s kime ću se družiti. Naravno da mi se ne sviđaju svi ljudi. Netko mi je odmah na prvu ruku simpatičan, a netko tek na drugu. Ili četvrtu. A netko mi nikada niti ne postane simpatičan. Ove zadnje jednostavno izbjegavam. Možda imam u sebi ugrađen neki poseban instrument koji mi pomaže birati s kime ću se družiti (ili s kime ću se jebati, ako baš želite). Možda imam u sebi neku bio-energiju, možda neki goodguydar. Možda da si kupim visak pa da počnem i vodu za bunare otkrivati?

Meni je teško prihvatiti da ljudi mogu imati skriveni maliciozni plan i da su ga do te mjere unaprijed razradili da će pokušati nizom svojih malih postupaka doći do željenog cilja. To mi više liči na scenarij nekog filma ili sapunice. Pri tome mislim na svakodnevne međuljudske odnose, a ne na Hitlera ili bacače Molotovljevih koktela. Slažem se, ljudi te mogu zajebati, ali čini mi se da je to radije u neku ruku pitanje trenutka, iskorištene neplanirane prilike, a manje nekog dubokoumnog zloćudnog plana. Naivac? Možda sam samo do sada imao sreće.

Nisam niti jedan od onih koji se brinu oko svega, sve propituju, pitaju se bi li možda bilo bolje da su napravili ovo ili ono, da su poševili ovog ili onog tipa, da li ih dečko vara ili ne, da su prihvatili ovaj posao umjesto onog, da su rekli ovo ili ono jer je možda netko ono krivo shvatio... Ja se ne brinem previše oko takvih stvari.

Dečko mi ode na nekoliko dana. Prođe cijeli dan da mi se ne javi, i onda kada se toga sjetim pomislim, koja sam ja stoka, nije mi se cijeli dan javio, a ja se uopće ne brinem je li ga vlak zgazio, je li mu se odlijepio džon od cipele, a nije ponio rezervne, je li uspio napraviti ono što je htio, je li možda poševio nešto sa strane. Bušćutni sam gad. Više se zapravo brinem da se on ne brine, pa kada ja nekuda odem, obavezno mu se moram javljati da sam sretno stigao, da je ovo, da je ono, da nisam gladan niti žedan, da mi nije hladno niti vruće.

Usprkos mom ranijem postu o starim pederima, čak se niti ne brinem previše o budućnosti. Propitujem se, ali ne dozvoljavam da me to previše opterećuje. Oduvijek sam takav bio. Nikada ne planiram daleko u budućnost. Više sam tipa petodnevka nego petoljetka. Mada nisam cvrčak u onoj priči o cvrčku i mravu, možda će mi se to jednog dana obiti o glavu. Niti o prošlosti ne razbijam glavu previše. Što je bilo, bilo je. OK, bilo je i suprotnih primjera u mom životu, ali to su ipak iznimke, a ne pravilo. I kada me nešto brine, recimo čeka me nešto neugodno idući dan, uvijek pokušavam takve misli otjerati od sebe. Radije se prepustim sanjarenju, pa što bude.

Iako sam sucker za tuđu patnju (redovito uplaćujem kojekakve male iznose za humanitarne akcije, na TV-u me jako pogađa tuđa nepravda i nesreća, pogotovo kada su djeca, bolesni i hendikepirani u pitanju, posebno me pogađa maltretiranje životnija, ponekad dajem koju kunu prosjacima, pa čak i onima koji su svaki dan na istom mjestu i za koje je očito da će sve potrošiti na najjeftiniju brlju iz lokalnog birca), zapravo za sebe mislim da sam prilično hladna osoba. Što me dovodi na sam početak ovog posta i one moje ograde “nemojte me krivo shvatiti...”. Možda to nisam trebao napisati. Kada mi netko nešto ispriča da mu (joj) se nešto ružno dogodilo, ponekad se moram praviti da suosjećam. Nisam baš neko rame za plakanje (unatoč teretani). Ili ako se netko nekome razboli, ponekad se moram tjerati prisjetiti se priupitati za zdravlje te osobe. A sve to kako ne bih ispao hladan i bešćutan gad. Jednostavno, ako mi netko ili nešto nije važno u životu, teško će dobiti moje iskreno suosjećanje.

Ali kada god zažalim što sam takav, odmah i pomislim da sam zapravo sretan zbog toga. Da, sretan sam i ne razmišljam previše. I dok se drugi ljudi živciraju kada konobara dugo nema, ja mirno pušim svoju cigaretu i ne razmišljam o tome. Na kraju krajeva, nikuda mi se ne žuri. Dok drugi ljudi nervozno stišću daljinski ne bi li pronašli nešto zanimljivo na TV-u, ja gledam emisiju o starim običajima iz Podravine. Ili dođem ovdje i laprdam o glupostima.

Jednostavno smatram da mi je život lakši jer sam (možda) hendikepiran po pitanju emocija, stava, sposobnosti dubokog analiziranja stvari i ljudi, živciranja ili šta ja znam čega. Pada mi na pamet da je možda ključ (dosadašnjeg) uspjeha moje dugogodišnje veze upravo u tome što ja ne analiziram baš svaku riječ, svaki pokret, svaku gestu. Daleko da nema ama baš ništa što me ne živcira na mom partneru. Ima i te kako. Itekako se mi posvađamo. Ali te su svađe redom kratka vijeka. Kako se brzo posvađamo, još se brže, barem ja, i odljutimo. Prihvaćam ga kakav je. Ne pokušavam ga promijeniti, barem se ne trudim jako u tome. Ali ne dam se niti ja mijenjati. Kako rekoh, what you see is what you get.

Na neki način i prihvaćam sebe kakav jesam. Ne tražim previše, ne očekujem previše, nisam previše ambiciozan, nisam ljubomoran niti zavidan, zadovoljan sam s onim što imam. Zapravo mislim da sam svega nekoliko puta bio nekome baš zaista zavidan na nečemu. To i dan danas pamtim i stidim se toga. Zavist je loša stvar. Isto kao i samohvala.

Moj savjet je da treba prestati toliko razmišljati i analizirati. To je, mislim, ključ do sretnijeg života. I treba biti sretan onim što se ima. Uvijek može biti gore. Ne treba tračati. Treba tjerati zle misli od sebe. Neki kažu da su misli toliko jake da se razmišljajući o lošim ili zlim stvarima automatski povezujete na nekoj višoj razini sa svim ljudima koji tako razmišljaju. Vrijedi i obrnuto. Ako mislite o dobrim stvarima, povezujete se s ljudima koji dobro razmišljaju. Ne znam je li to istina. Ne želim se time opterećivati. Rekao sam da ne volim previše razmišljati.

Meni takav stav jednostavo odgovara. Ne zbog toga što sam to negdje pročitao, nego zbog toga što sam takav. Ne tjeram zle misli od sebe zbog bojazni da ću se povezati sa zlim ljudima, nego jednostavno zbog toga što mi to tako odgovara i što se tako osjećam ugodnije u svojoj koži. Ima nešto i u iskustvu. Više puta mi se dogodilo da sam pomislio nešto loše o nekome, pa mi se to s kamatama vratilo. Ili sam pomislio nešto samodopadno o samom sebi, i pljus, kazna stiže u vidu praktične negacije moje samodopadne misli. Zbog toga nastojim biti oprezniji s onime o čemu razmišljam. Možda ja ipak vjerujem u taj bull shit?

Neki ljudi stalno čeprkaju po svemu i svačemu, tjeraju mak na konac, duboko analiziraju sve oko sebe. Zašto to čine? Traže istinu? Misle da istina oslobađa? Jeli to baš tako? Zašto si ne mogu pomoći prestati toliko razmišljati? Možda zato jer su ljudi?

Mislim da bismo se svi trebali potruditi biti bolji ljudi. Savršenstvo ne postoji. Bitno je pokušati i ne odustati. Živjeti onako kako vam odgovara, ali pustiti i druge da žive.

Nisam ja ipak robot. I ne držim se baš uvijek svih ovih mojih, nazovimo to, pravila. Znam i ja nekoga otračati. Ali mi poslije bude krivo. Evo, ne samo što sam beskičmeni beščutnjak, nego sam i licimjer.

Znam se ja itekako uzrujati oko sitnica. Recimo u autu. Ili oko malo važnijih stvari, recimo kada smo u pitanju mi – homoseksualci, ili kad moj dragi prdi pa užasno smrdi (smujdi, smujdi, užasno smujdi)... Šta ja znam, sada mi više ništa drugo ne pada na pamet. :-( Stvarno sam beskičmenjak bez stava, koji je usput još tako zakomplicirao ovaj post da više niti ne znam što je zapravo htio reći. Ali kada sam se već toliko raspisao, šteta da sada to sve obrišem. Jedino se nadam da nisam bio prepotentan i samodopadan u mojoj superiornosti dijeljenja savjeta. Iskreno to mislim. Da mi se ne bi obilo o glavu. I nemojte me hvatati za svaku riječ. Rekoh, nisam robot. Imam pravo na greške.


Posvećujem ovaj post nekome tko me i potakao da sve ovo izlaprdam.





(kuc, kuc, kuc)

7 komentara:

Anonimno kaže...

da lepo si - se - ti - to jonasy raspisal. lepo da je post opet "malo" o tebi.
za tebe uopće nebi rekel da si bešćutan a kamoli gad.
ja se znam živcirati recimo ako nekog volim i vidim indikacije nekakve na toj osobi (mogu biti i lažne ali nisam siguran) da te vara jer ako je tak onda sam za kurac. ima i razgovora o tome i to dosta. a s druge strane si mislim pa čemu sve to, dal mi je uopće to potrebno. ali jbg takav sam, za takve stari me nebre samo kurac boleti.
cijenim svaku tvoju riječ baš zato kaj je iskrena a tu osobinu kod ljudi najviše cijenim.
kućni ljubimac te potaknul da to sve izlaprdaš kak ti veliš?
lepi pozdrav!
varaždinec(26) ;)

Ivan kaže...

Ja mislim da je previše analiziram, ali se poslije sve svodi na to da mislim da su svi ljudi dobri i da ima nečega u njima dobrog i da ih upravo na taj način trebam gledati. Trudim se sve manje i manje obraćati pozornosti na detalje i sitnice koje me smetaju i mislim da u tome jako napredujem. Ipak sam ja još mali gay balavac. :P
No kad pogledam da mi se prva veza raspala zbog mojih prečestih šala i njegovog preozbiljnog shvatanja i uvredljivosti, a sve je počelo oko Yu-Ghi-O sličica ili kako li već koje je on skupljao i za kajeg sam ga ja zajebavao jer mi je bilo smiješno. Do posljednje veze de sam bio totalno ne zahtjevan i tolerantan u svim granicam osim u definiranju naše veze zbog koje se nakraju i desilo pucanje.
Možda sam predirektan, ali jesi li ti u svih tih deset godina s partenrom napravio i prevaru koji put?

Anonimno kaže...

ivan, kakav je smisao veze onda?
lako je biti leptirić.
varaždinec(26) ;)

baky kaže...

eh, Jonasy, oprosti!.. i hvala, ako mi se dobro čini kome je posvećen post. imaš potpuno pravo, ne valja razmišljati. i nisi nimalo bešćutni gad, vjeruj mi! oni koji se čine masu emocionalni, samo glume jer misle da moraju biti takvi. svakoga nešto dira ili ne dira, i mora ti se u životu dogoditi da se nekad malo prisiliš da suosjećaš - to te čini velikim čovjekom, jer se ti usprkos svojoj trenutnoj emocionalnoj nezainteresiranosti ipak predaješ i posvećuješ drugoj osobi, ipak osjećaš drugu osobu kao važnu. ti emocionalni ljudi, nisu li u biti samo egoisti, ako su sve te emocije uvijek uvijek njihove i nikad tako potaknute izvana?

ja još uvijek vjerujem u iskonsku dobrotu svih ljudi, pa tako i đubreta o kojem puno serem u zadnje vrijeme. on mi je tek prvi primjer u životu na kojem sam stvarno osjetio kolika je to istina - jer sam zavolio to đubre. sad mi je čak lakše vjerovati da se unutar svakog zlikovca krije povrijeđeno dijete, kad vidim kakva pakost izlazi iz osobe koju sam uvijek vidio kao predivnu...

baky kaže...

e, i jedna sitnica, u vezi prekidanja razmišljanja. kako imam iskustva, imam dobru foru za zajebati sam sebe u korijenu - ako si u stanju pomisliti "jesam li ja dobar?" i makar ponekad pogledati sebe objektivno, analizirati svoje postupke - onda sigurno jesi dobar čovjek. točka. reka bi jedan pijanac u mom malom mistu: "nisan ja tako loš, a? ima i gorih od mene." :)

Anonimno kaže...

Često se sjetim opaske, komentara ili šta li je već nesretne preljubnice u romanu "Kraj ljubavne priče", koja kaže da je možda jedina istinska veza koju čovjek uspostavi ona s Bogom. Možda ovo prije rečeno nema veze s onim što si ti napisao ali eto to mi je palo napamet. Jer ljudske veze su često opterećene zavišću, ljubomorom, strahom, koristoljubljem i to je naprosto tako. A što ako ne vjeruješ u Boga? Onda moraš sam pronaći nekakv smisao. Ja na svoj život gledam kao na putovanje s poznatom krajnjom destinacijom. Sve ostalo je na tebi.

Jonasy kaže...

@ baky
ha,ha prepoznao si se! Mislim na ono kome sam posvetio post, ne na sam post. Drago mi je. Pitao sam se hoćeš li pogoditi. Ali zapravo to i nije bilo tako teško.
I hvala.

@ varaždinec
hvala. Ma iskreno, zapravo niti ne mislim da sam beščutni gad. Htio sam biti malo ironičan. I još k tome malo pecati komplimente u komentarima :-). Toliko glede potajnih malicioznih planova.
Ali kada sam sebe iznenadim s nekim mojim mislima ili postupcima, istina je da si ponekad ipak postavim pitanje "Nisam li ja zapravo bešćutni gad?".

@ ivan
Ja isto nikada ne idem s pretpostavkom da je netko zao. Kao što sam i napisao, neki ljudi mi nikada ne legnu. To je normalno. Ne znam je li to zbog toga što nam eto vibre nisu usklađene, ili nešto drugo. Goodguydar? Ma ne želim biti pretenciozan.
Yu-Ghi-O? LOL.
Ne, nikada ga nisam prevario. Siguran sam da niti on mene.

@ anonimac
Mislim da tvoj komentar ima itekako veze s mojim postom. Padale su mi takve stvari na pamet dok sam ga pisao, ali nisam htio dodatno komplicirati o nečemu što mi je malo sve skupa nejasno. Ali svakako ću se na to kad-tad osvrnuti u nekom drugom postu.